Štamparija "Svitak art"

петак, 6. децембар 2013.

25 godina od osnivanja Grafičkog Studija "Svitak" doo

Izuzetan jubilej!

Kada kažemo 25 godina je prošlo od osnivanja jedne firme, tada možemo sa sigurnošću pomisliti ,da je na putu do ovakvoga jubileja, pređeno mnogo trnja i kamenja.
 Tako je i bilo. Sećam se samog početka, same zamisli o osnivanju privatne zanatske radnje, šta me je zapravo i nateralo na takvu odluku.
 Bilo je to davne 1988. godine u novembru.
 Zapravo, nezadovoljstvo koje je raslo u meni još dok sam radila u Minervi u Subotici, jednoj od tri štamparija, koliko ih je tada bilo u gradu, povelo me je na razmišljanje šta da uradim a da mogu sa svojom porodicom pristojnije da živim.
 Tada, 1986. god. moj bivši supriug i ja, oboje zaposleni u Minervi, imali smo veoma male plate, a troje dece. Bila je prava umetnost izvući mesec, bez obzira što smo još radili i honorarno, odnosili kući poslove koji su se izdavali. Oboje knjigovezci, sa platama VK majstora. Tada je Minerva štampala lepu beletristiku, literaturu koja se kupovala na "metar" na kredit. Svake godine smo slušali izveštaje završnih računa na Radničkom Savetu: "Ovu godinu smo završili sa pozitivnom nulom!" Da, te pozitivne nule nisu ulivale ni malo nade u lepšu budućnost Minerve. Bez obzira što smo tada imali veoma kvalitetan stručni kadar, veoma dobre majstore, vodeći kadar preduzeća nije imalo sluha za usavršavanje tehnologije. Tada smo još uvek radili uglavnom manuelno, bez mnogo pomoćnih mašina koje bi ubrzale proces izrade knjiga. Ne govoreći o tome da smo još uveliko imali ručni slog, koji je bio već odavno izbačen iz upotrebe u štamparijama Minervinog gabarita.
  Tako se u meni skupljalo, sve do dana odluke, da ja moram negde otići iz Minerve, pronaći posao kojim ću moći svojoj deci pružiti lepšu budućnost.
  Pošto moj suprug nije želeo da napusti Minervu, ja sam odlučila i pozvala, tada najveću privatnu štampariju u gradu "Globus" , i sa vlasnikom Blaškom Gabrićem, veoma lako dogovorila. Na moje pitanje da li mu treba knjigovezac, odgovor je bio potvrdan, pitala sam kada mogu početi da radim, rekao je odmah.
 Ali to nije išlo tako jednostavno, pošto sam trebala dati otkaz u Minervi, a oni moj otkaz nisu želeli prihvatiti. Ipak, na kraju sam uspela izboriti sporazumni otkaz i otišla , nakon 17 godina staža i tri godine , što sam provela izučavajući zanat. Dvadeset godina ostavi traga na čoveku, naročito kada se ostavlja mladost za sobom.
 U Globusu smo mnogo radili, i subotom i praznikom, plata je bila dobra. Gospodinu Gabriću mogu zahvaliti što sam se osmelila i upustila u privatne vode. Tada , već 1988 godine, plate su i tu bile manje, te sam ubeđivala sebe, kako mogu toliko da zaradim, da bilo šta radim samostalno. Tu sam mnogo naučila o vođenju firme, naučila sam kako ne treba postupati sa kupcima, kako organizovati posao, itd. Nisam žalila truda, učila sam, mada to tada i nije tako izgledalo.
 Kada neko jednom pokrene sebe, tada nema straha od nepoznatog. Tako sam odlučila da pokušam na 4 sata da otvorim svoju radnju- knjigoveznicu. Naravno, tada 1988. postati privatnik nije moglo tako jednostavno, trebalo je zakucati na mnoga vrata, saznati koje su deficitarne delatnosti, jer se samo za njih izdavala dozvola za samostalan rad. Srećom, knjigovezaštvo je spadalo u deficitarne delatnosti. Da bi počela da radim 4 sata dnevno, bila mi je potrebno dopuštenje moga poslodavca, Blaška Gabrića. Bio je korektan, nakon malo ubeđivanja, potpisao mi je dopuštenje.
  Svi ovi moji koraci ka privatizaciji, kod kuće nisu baš prihvaćeni. Moj suprug je mislio da je to neki moj hir, i nije želeo uopšte da razgovara samnom na tu temu. Shvatila sam da ja sve ovo što me čeka moram sama da prođem.
 U Globusu sam radila sa par ljudi koji isto tako nisu više bili zadovoljni, te smo svako na svoj način tražili kako da se osamostalimo, i krenuli smo. Pridružili su mi se dvoje , Zdenko Š. i Berislav , tako smo nas troje sami tražili posao, sami ga odrađivali, a to je zahtevalo i proširenje delatnosti. Bavili smo se sito štampom i zlatotiskom.
 Ubrzo , već u februaru 1989. dobijem dozvolu za otvaranje zanatske radnje, na 8 sati, puno radno vreme i proširenje delatnosti sa knjigovezačkog na umnožavanje i prepisivanje.
  Ubrzo smo se snašli, dobili prvi posao od "Pionir" doo fabrike čokolade i bombona. To nas je primoralo da uložimo u opremu. Berislav nas je brzo napustio, otišao i otvorio svoju firmu.
  Zdenko i ja smo sklopili Ugovor o ortakluku i krenuli veoma ozbiljno u štampu. Kupili smo jednu malu ofset mašinu, te rezaću mašinu, zaklopni Hajdelberg A4. Interesantno je da smo sve mašine doneli iz Hrvatske. Bile su očuvane , polovne, i pristupačna im je bila cena.
  Kod kuće u porodici je postala zategnuta situacija, krenule su svađe, ne razumevanje, moguće i ljubomora na moj uspeh, i tu je moralo doći do raskida. Troje dece je ostalo samnom. Izašli smo iz stana, kupila sam kuću koja je bila za stanovanje, ali daleko od komfora. Za dve godine sam je završila i počeli smo uživati u njoj.
 Kako nikada ništa ne ide glatko, moj ortak je postao problematičan, izostajao sa posla, pod izgovorom da mora ženi, ovo, ono. Postao je površan prema poslu, međutim, ja sam imala još obaveze prema deci i nisam sebi mogla dopustiti da sve što sam uložila ,jednostavno propadne. Zatražila sam sudski raskid ugovora 1996. godine, podelili smo opremu, njemu je pripala većina, pošto sam ja ostala u zgardi i zadržala kupce.
  Te godine smo ostali sami , moj sadašnji suprug i ja, sa jednom mašinom, zaklopnim hajdelbergom .
  Kažu, hrabre sreća prati. To se desilo i meni. Naš poznanik i prijatelj, Zvonko A. radio je neki uvoz i tu se našla jedna ofset mašina , Raiobi B3, ponudio mi je. Međutim , ja novaca tada nisam imala, pošto sam isplatila bivšeg ortaka. Predložila sam mu da nam da mašinu u zakup. Pristao je. Moj suprug i ja, nismo baš bili vešti u štampi, ali smo, radeći po 12 sati dnevno savladali , uz pomoć mehaničara, koji nam je skoro svaki dan morao dolaziti. Ovo je bio još jedan početak. Ali, pobedili smo! Tada su došle opet zlatne godine, zaposlili smo radnike.
 2004. godine, preregistrovala sam zanatsku radnju u doo. Trebalo je to uraditi, kako bi mogla da odem u penziju, a da ne moram zatvoriti štampariju. Da sam ostavila zanatsku radnju, nju bi morala gasiti zajedno sa mojim odlaskom. Za dve godine koje su mi tada bile preostale do penzije, taman smo lepo se uhodali u vođenje preduzeća. Tada su opet došle teške godine. 2006. prestali smo raditi za "Pionir". Jednostavno nismo mogli da ih pratimo, plaćanje je išlo na 90 dana, pa i više, ili su posle tog roka ponudili kompenzaciju. Takvo poslovanje bi nas pokopalo.
  Nisam mogla otići u penziju, mada sam imala sve uslove. Radnike smo počeli otpuštati, jedno po jedno.

  I opet su došle teške godine, opet se radi mnogo, neizmerno mnogo! Ostali su samo suprug i mlađi sin. Snalaze se i održavaju firmu, ona je naš život!
  Štampari imaju jednu staru izreku: "Jednom štampar- zauvek štampar" . Ovo je zanat koji pleni , veoma lep, stvara svestranu ličnost od čoveka. Kada ga neko zavoli koliko smo ga mi zavoleli, tada ništa nije teško, jer svaki odštampani materijal nosi u sebi nešto čarobno. Kada se dodirne papir, zaigraju boje, ili se odštampa neki lep tekst, kada predate gotov proizvod kupcu i kada vidite na njegovom licu izraz zadovoljstva, to je nagrada za sav trud.
 Došla je era digitalizacije, pratimo tu tehnologiju, imamo dobru opremu za digitalnu štampu. Mnogo je lakše odraditi svaki posao. Međutim , neka nostalgija za pravim zanatom je ostala. Sada svako radi pripremu i dizajn za štampu, štamparska pravila su nestala, polako nestaje jedan zanat koji je dao mnogo čovečanstvu: štampanu reč, knjige....   Dolazi nova tehnologija sa kojom je daleko lakše sve uraditi, međutim ova tehnologija dozvoljava čoveku da se ne udubi niti u jednu problematiku, jer se sve može naći na internetu. Verovatno je to i dobro, čovek ima više vremena za sebe i svoje bližnje.
  Završavam ovo  moje podsećanje na put kojim sam prošla , u želji da ostane traga o jednoj maloj štampariji koja je eto uspela preživeti sve ove turbulentne godine i ide dalje svojim putem.
 Možda će moj sin jednoga dana nastaviti ovaj tekst.

  Vama, koji čitate ove redove, želim da nikada ne posustanete, da se borite za sebe i svoje bližnje, ništa nije vrednije od saznanja da ste uspeli!