25 godina od osnivanja Grafičkog Studija "Svitak" doo

Izuzetan jubilej!

Kada kažemo 25 godina je prošlo od osnivanja jedne firme, tada možemo sa sigurnošću pomisliti ,da je na putu do ovakvoga jubileja, pređeno mnogo trnja i kamenja.
 Tako je i bilo. Sećam se samog početka, same zamisli o osnivanju privatne zanatske radnje, šta me je zapravo i nateralo na takvu odluku.
 Bilo je to davne 1988. godine u novembru.
 Zapravo, nezadovoljstvo koje je raslo u meni još dok sam radila u Minervi u Subotici, jednoj od tri štamparija, koliko ih je tada bilo u gradu, povelo me je na razmišljanje šta da uradim a da mogu sa svojom porodicom pristojnije da živim.
 Tada, 1986. god. moj bivši supriug i ja, oboje zaposleni u Minervi, imali smo veoma male plate, a troje dece. Bila je prava umetnost izvući mesec, bez obzira što smo još radili i honorarno, odnosili kući poslove koji su se izdavali. Oboje knjigovezci, sa platama VK majstora. Tada je Minerva štampala lepu beletristiku, literaturu koja se kupovala na "metar" na kredit. Svake godine smo slušali izveštaje završnih računa na Radničkom Savetu: "Ovu godinu smo završili sa pozitivnom nulom!" Da, te pozitivne nule nisu ulivale ni malo nade u lepšu budućnost Minerve. Bez obzira što smo tada imali veoma kvalitetan stručni kadar, veoma dobre majstore, vodeći kadar preduzeća nije imalo sluha za usavršavanje tehnologije. Tada smo još uvek radili uglavnom manuelno, bez mnogo pomoćnih mašina koje bi ubrzale proces izrade knjiga. Ne govoreći o tome da smo još uveliko imali ručni slog, koji je bio već odavno izbačen iz upotrebe u štamparijama Minervinog gabarita.
  Tako se u meni skupljalo, sve do dana odluke, da ja moram negde otići iz Minerve, pronaći posao kojim ću moći svojoj deci pružiti lepšu budućnost.
  Pošto moj suprug nije želeo da napusti Minervu, ja sam odlučila i pozvala, tada najveću privatnu štampariju u gradu "Globus" , i sa vlasnikom Blaškom Gabrićem, veoma lako dogovorila. Na moje pitanje da li mu treba knjigovezac, odgovor je bio potvrdan, pitala sam kada mogu početi da radim, rekao je odmah.
 Ali to nije išlo tako jednostavno, pošto sam trebala dati otkaz u Minervi, a oni moj otkaz nisu želeli prihvatiti. Ipak, na kraju sam uspela izboriti sporazumni otkaz i otišla , nakon 17 godina staža i tri godine , što sam provela izučavajući zanat. Dvadeset godina ostavi traga na čoveku, naročito kada se ostavlja mladost za sobom.
 U Globusu smo mnogo radili, i subotom i praznikom, plata je bila dobra. Gospodinu Gabriću mogu zahvaliti što sam se osmelila i upustila u privatne vode. Tada , već 1988 godine, plate su i tu bile manje, te sam ubeđivala sebe, kako mogu toliko da zaradim, da bilo šta radim samostalno. Tu sam mnogo naučila o vođenju firme, naučila sam kako ne treba postupati sa kupcima, kako organizovati posao, itd. Nisam žalila truda, učila sam, mada to tada i nije tako izgledalo.
 Kada neko jednom pokrene sebe, tada nema straha od nepoznatog. Tako sam odlučila da pokušam na 4 sata da otvorim svoju radnju- knjigoveznicu. Naravno, tada 1988. postati privatnik nije moglo tako jednostavno, trebalo je zakucati na mnoga vrata, saznati koje su deficitarne delatnosti, jer se samo za njih izdavala dozvola za samostalan rad. Srećom, knjigovezaštvo je spadalo u deficitarne delatnosti. Da bi počela da radim 4 sata dnevno, bila mi je potrebno dopuštenje moga poslodavca, Blaška Gabrića. Bio je korektan, nakon malo ubeđivanja, potpisao mi je dopuštenje.
  Svi ovi moji koraci ka privatizaciji, kod kuće nisu baš prihvaćeni. Moj suprug je mislio da je to neki moj hir, i nije želeo uopšte da razgovara samnom na tu temu. Shvatila sam da ja sve ovo što me čeka moram sama da prođem.
 U Globusu sam radila sa par ljudi koji isto tako nisu više bili zadovoljni, te smo svako na svoj način tražili kako da se osamostalimo, i krenuli smo. Pridružili su mi se dvoje , Zdenko Š. i Berislav , tako smo nas troje sami tražili posao, sami ga odrađivali, a to je zahtevalo i proširenje delatnosti. Bavili smo se sito štampom i zlatotiskom.
 Ubrzo , već u februaru 1989. dobijem dozvolu za otvaranje zanatske radnje, na 8 sati, puno radno vreme i proširenje delatnosti sa knjigovezačkog na umnožavanje i prepisivanje.
  Ubrzo smo se snašli, dobili prvi posao od "Pionir" doo fabrike čokolade i bombona. To nas je primoralo da uložimo u opremu. Berislav nas je brzo napustio, otišao i otvorio svoju firmu.
  Zdenko i ja smo sklopili Ugovor o ortakluku i krenuli veoma ozbiljno u štampu. Kupili smo jednu malu ofset mašinu, te rezaću mašinu, zaklopni Hajdelberg A4. Interesantno je da smo sve mašine doneli iz Hrvatske. Bile su očuvane , polovne, i pristupačna im je bila cena.
  Kod kuće u porodici je postala zategnuta situacija, krenule su svađe, ne razumevanje, moguće i ljubomora na moj uspeh, i tu je moralo doći do raskida. Troje dece je ostalo samnom. Izašli smo iz stana, kupila sam kuću koja je bila za stanovanje, ali daleko od komfora. Za dve godine sam je završila i počeli smo uživati u njoj.
 Kako nikada ništa ne ide glatko, moj ortak je postao problematičan, izostajao sa posla, pod izgovorom da mora ženi, ovo, ono. Postao je površan prema poslu, međutim, ja sam imala još obaveze prema deci i nisam sebi mogla dopustiti da sve što sam uložila ,jednostavno propadne. Zatražila sam sudski raskid ugovora 1996. godine, podelili smo opremu, njemu je pripala većina, pošto sam ja ostala u zgardi i zadržala kupce.
  Te godine smo ostali sami , moj sadašnji suprug i ja, sa jednom mašinom, zaklopnim hajdelbergom .
  Kažu, hrabre sreća prati. To se desilo i meni. Naš poznanik i prijatelj, Zvonko A. radio je neki uvoz i tu se našla jedna ofset mašina , Raiobi B3, ponudio mi je. Međutim , ja novaca tada nisam imala, pošto sam isplatila bivšeg ortaka. Predložila sam mu da nam da mašinu u zakup. Pristao je. Moj suprug i ja, nismo baš bili vešti u štampi, ali smo, radeći po 12 sati dnevno savladali , uz pomoć mehaničara, koji nam je skoro svaki dan morao dolaziti. Ovo je bio još jedan početak. Ali, pobedili smo! Tada su došle opet zlatne godine, zaposlili smo radnike.
 2004. godine, preregistrovala sam zanatsku radnju u doo. Trebalo je to uraditi, kako bi mogla da odem u penziju, a da ne moram zatvoriti štampariju. Da sam ostavila zanatsku radnju, nju bi morala gasiti zajedno sa mojim odlaskom. Za dve godine koje su mi tada bile preostale do penzije, taman smo lepo se uhodali u vođenje preduzeća. Tada su opet došle teške godine. 2006. prestali smo raditi za "Pionir". Jednostavno nismo mogli da ih pratimo, plaćanje je išlo na 90 dana, pa i više, ili su posle tog roka ponudili kompenzaciju. Takvo poslovanje bi nas pokopalo.
  Nisam mogla otići u penziju, mada sam imala sve uslove. Radnike smo počeli otpuštati, jedno po jedno.

  I opet su došle teške godine, opet se radi mnogo, neizmerno mnogo! Ostali su samo suprug i mlađi sin. Snalaze se i održavaju firmu, ona je naš život!
  Štampari imaju jednu staru izreku: "Jednom štampar- zauvek štampar" . Ovo je zanat koji pleni , veoma lep, stvara svestranu ličnost od čoveka. Kada ga neko zavoli koliko smo ga mi zavoleli, tada ništa nije teško, jer svaki odštampani materijal nosi u sebi nešto čarobno. Kada se dodirne papir, zaigraju boje, ili se odštampa neki lep tekst, kada predate gotov proizvod kupcu i kada vidite na njegovom licu izraz zadovoljstva, to je nagrada za sav trud.
 Došla je era digitalizacije, pratimo tu tehnologiju, imamo dobru opremu za digitalnu štampu. Mnogo je lakše odraditi svaki posao. Međutim , neka nostalgija za pravim zanatom je ostala. Sada svako radi pripremu i dizajn za štampu, štamparska pravila su nestala, polako nestaje jedan zanat koji je dao mnogo čovečanstvu: štampanu reč, knjige....   Dolazi nova tehnologija sa kojom je daleko lakše sve uraditi, međutim ova tehnologija dozvoljava čoveku da se ne udubi niti u jednu problematiku, jer se sve može naći na internetu. Verovatno je to i dobro, čovek ima više vremena za sebe i svoje bližnje.
  Završavam ovo  moje podsećanje na put kojim sam prošla , u želji da ostane traga o jednoj maloj štampariji koja je eto uspela preživeti sve ove turbulentne godine i ide dalje svojim putem.
 Možda će moj sin jednoga dana nastaviti ovaj tekst.

  Vama, koji čitate ove redove, želim da nikada ne posustanete, da se borite za sebe i svoje bližnje, ništa nije vrednije od saznanja da ste uspeli!
  

DIETRICH GYULA: "MULT IDŐK, NYOMDÁSZHAGYOMÁNYOK"

NYOMDÁSZVISZONYOK
RÉGENTÖRTÉNETEK,
ANEKDOTÁK ÉS SZOKÁSOK
A MINDENNAPI ÉS TÁRSA­
DALMI ÉLETBŐL

BEVEZETŐ

A XV. század, a nyomdászat első esztendejét, érdekes mozzanatok az akkori
nyomdászvilágból
Hosszú, fonott hajjal, kalappal, később cilinderrel, vagy színes sapkával,
fehér kesztyűben, csizmában, zsinóros kabátban, karddal vagy tőrrel
ékesítve jártak-keltek a XV. század nyomdászmesterei.
Már a nyomdászat fejlődésének kezdetén tisztázva voltak a munka és
az emberek közötti viszonyok. A XV. században a segédek egész eszten­
dőre vállaltak munkát egy-egy nyomdaműhelyl >en, a későbbi idők folya­
mán pedig - a XIX. század elejéig - fél évre, íiz egyik vásártól a másikig
terjedő időszakra. Megvolt a felmondásnak a módja is. A bemondónap
hat héttel a vásár előtt volt. A mester egy ebéden közölte a segédekkel,
hogy megtartja őket kondíciójukban. Ha valímelyik nyomdászhoz a mes­
ter, a nyomdatulajdonos nem szólt, akkor az a vásár napján kilépett.
Az ősi könyvnyomtatók sorában nagy hírű tudósokat találhatunk és
talán ez a tény is híven tükrözi a nyomdászat megbecsülését a XV. század­
ban. A pusztulátum letételével és a segéddé avatással a nyomdászok híven
őrizték a szakmai titkokat. A kezdet kezdetén a typographusok „membris
academicis"-ek, azaz akadémiai polgárok voltak. Egy akkori írásban
olvashatjuk: „a császárnak és az államnak nincs oly hatalma, mint a nyom­
dászoknak". A grafikusok azonban azokban az időkben nem tartották be a
rendeleteket és a törvényeket. 1571-ben elkészült a törvény, amely meg­
határozta, mikor kötelesek lefeküdni, vasárnap el kell menniük a templomba,
a nyomdában nem volt szabad pipálniuk, beszélgetniük és verekedniük.
Mindenszentekkor, Márton-napján és kedden tilos volt az ivászat és a
kiabálás, a lármás ének......
Dietrich Gyula úr engedélyével, lemásoltam szövegét.
Többi tartalmat ezen a honlapon találhatják , a MÜHELY  cimke alatt: http://adattar.vmmi.org/index.php?ShowObject=folyoirat&id=130

Izumrli zanati u štamparstvu

Napretkom tehnologije, neminovno je došlo do promene struktualnosti zanata u štamparstvu.
Nekada veoma cenjeno i dobro plaćeno , štamparstvo kao zanat u pravom smislu je izmenilo svoj profil.
Kada kažemo štampanje, uglavnom svi mislimo na štampanje knjiga. U redu, ostaćemo kod štampanja knjiga.
Ne tako davno, pre nekih dvadesetak godina, pa možda trideset, dozvoliću korekciju i sugestiju!

Slovoslagačnica, bivše "Borbe"

Knjiga se ručno slagala od slova koja su livena od olova. Tako smo u struci imali jednu armiju ručnih slovoslagača. Napretkom tehnologije, novi zanat u štamparstvu je bio mašinsko slaganje slova. To su bile velike mašine na kojima su se lila slova, direktno iz olova. Veoma štetna isparenja po zdravlju.

Linotip

Potom se slagalo na tasteru. Znači imali smo : slovoslagače, livce i tasteraše. Njih više nema, odnosno, nema tih zanata.
Ovi zanati su pripadali takozvanoj visokoj štampi.
Uvođenjem ofset tehnike za štampu; takozvane ravne štampe, nastali su fotografi i litoretušeri. Oni su pripremali filmove za snimanje ofset ploča.
Ovih zanata više nema.
Došli su kompjuteri i zamenili veliki broj radnika ovih struka.
Danas se sa računara direktno šalju podaci za štampani materijal na mašine, koje imaju svoje računare- softvere. Tako da uopšte nije bitno na kom delu sveta živite, ako imate računar, Vi možete knjigu štampati gde god želite. Pošaljete tekst sa vašega računara, recimo iz Subotice, za Beograd, oni tamo odštampaju knjige, brza pošta ih dopremi do vas.
Međutim tu se napredak tehnologije nije zaustavio.
Ako ste već otkucali svoju knjigu na računaru, zašto biste je uopšte i štampali???
Jednostavno, možete da je objavite u obliku e-book a
Danas je sve više korisnika interneta, internet prodavnica, takozvane online prodavnice. Tu se mogu prodati knjige koje ste napisali. Pošto je internet veoma privlačan svim generacijama, ja ne sumnjam da će 90% žitelja celoga sveta koristiti računar.

Indusrtrijska digitalna štamparska mašina

Dakle, šta se onda dešava sa ostalim zanatima u štamnparstvu, da li možete to da pretpostavite?
Ako ipak volite knjigu fizički da držite u svojim rukama i da je tako čitate, ima već i za to rešenje.
Naravno, biće digitalnih mašina koje će verovatno stajati u knjižarama, vi ćete ući u knjižaru, izabraćete sa računara knjigu koju želite da kupite, prodavac će vas zamoliti da sednete, popijete čaj ili kafu, a on će za to vreme iz baze podataka, vama odštampati i povezati-ukoričiti jednu knjigu.
Kako ovo zvuči? Futuristički? Ne, to je već blizu, takve knjižare već postoje u svetu.
Umesto polica sa knjigama, u knjižari stoji mašina koja je spremna da vas usluži.
Zamislite kolika će biti ušteda svih resursa koji se koriste u klasičnoj štampi. Koliko li će se očuvati životna sredina. Šume, voda, vazduh.
A ljudi koji sada rade u štamparstvu? Sigurno nije mali broj onih koji rade i proizvode knjige.
Nažalost, verovatno će se ti ljudi morati prekvalifikovati i naći sebi neko drugo zanimanje.

Egipatski hijeroglifi

Egipatski hijeroglifi iz prvih dinastija: su grafički i čitaju se u konceptima.
Zatim su postali SILABIČKI, - zatim ALFABETSKI.
Kasnije nastaje pismo nazvano DEMOTIČKO( od DEMOS- narod) od kojeg će postati  ARAPSKO koje se piše s desna na levo.
Karakteristično za Egipćane , jeste,  STALNOST . Svoje pismo i umetnost nisu menjali hiljadama godina, postojale su varijacije, ali uvek na istu temu.

 Posmatrajući prikaz jedne od božanske trijade koje su postojale u Egiptu: OZIRIS, IZIDA i HORUS, primetićemo da su upotrebljene specifične boje u njihovom prikazu. U Egiptu ništa nije slučajno, boje imaju svoje značenje. Egipćani su već tada koristili vidljive i nevidljive svetlosne spektre, kao ultraljubičastu i infracrvenu koji su nevidljivi ljudskim okom.
Egipćani su to već tada znali, što se vidi na ostacima njihovih papirusa i natpisa: neki od njih govore o vidljivim i nevidljivim svetlostima, i o načinu na koji vidljive svetlosti odbijaju ono što mi vidimo i nisu one boje koje nam se čini. Tako ako vidimo plavu sliku, to znači da ta slika sadrži sve boje osim plave, koja se vidi.
Ta znanja, čije je nedavno otkrivanje vezano za tehnički napredak , već je bilo u posedu Egipćana.
Stalnost Egipatske književnosti i umetnosti je naprosto magija ili srce stvari.
Grci su koristili iste metode: kada se dostigne savršenost stvari- one se moraju koristiti bez izmena.
Egipatski simboli nisu ukrasni. Na Egipatskom ceremonijalnom stolu rupe i žljebovi nisu ukrasni, to su mesta kuda prolaze energije, a svaka energija poseduje boju.


Znači ništa nije slučajno u Egipatskoj umetnosti i kulturi!

O Gutenbergu

Johannes Gutenberg- zlatar i biznismen

Od postojanja čovečanstva, ima pojedinaca koji su spremni uložiti mnogo truda,  znanja i volje radi neke inovacije. Mnogi od njih su se otisnuli u nepoznato, ne znajući da li će njihov trud biti ovenčan uspehom. Samo izuzetno uporni ljudi su dostigli velike napretke inovirajući i na taj način unapreili čovečanstvo.

Jedan od  ljudi na polju inovacija štampe, jeste, Johannes Gutenberg.

Interesantno je to što je Gutenberg jednostavno imao silnu želju da unapredi štamparstvo.

Rođen je u rudarskom mestu Mainz, između 1394 g. i  1400 g. a umro je 1468 g. Bio je zlatar po struci i  biznismen.  1438 g. počeo je poslovnu saradnju sa  Andreasom Drihtzehn-om, koji je finansirao eksperimente u štampi. A 1450 g. uporni Gutenbergje sklopio nov ugovor o finansiranju daljnjeg eksperimenta u štampi, sa preduzetnikom Johannes Fust-om. Njihova saradnja je urodila plodom, i nastala je prva knjiga , poznata kao Gutenbergova Biblija, izašla je iz štampe 30. septembra 1452. godine.

Bilo je i ranije štampanih knjiga, ali je Gutenbergova prva povezana u svesku i imala današnji oblik knjige.

Gutenberg je štampao slovima izrađenim od drveta ili metala, usavršio je ručnu pokretnu presu, koristio je mastilo i papir.

Sam otisak je bio mnogo jeftiniji i na taj način postao pristupačan širim masama.

Tokom vekova, razvila se tehnologija štampe na osnovu Gutenbergove tehnike, na primer offset štampa.

Istorija pisma-materijali za pisanje

Na razvoj pisma, njegovo širenje i morfološke preobražaje veliku ulogu igrao je materijal na kome se pisalo. Prve “beleške” ostavljene su na kamenu, pečenoj glini, drvetu, kosti životinja, plemenitom i neplemenitom metalu, staklu, tkanini, platnu, raznom lišću i unutrašnjem delu kore drveta. Materijal na kojem se pisalo bio je uslovljen geografskim lokalitetom (u Indiji se upotrebljavalo palmovo lišće a u Grčkoj i Italiji lišće masline, lovora i liko – lipovog drveta, savijeni u svitak – rotulus). Materijal je dao i konačno ime za najmanji sastavni deo knjige (folium – list i liber – knjiga). Isto značenje je imala grčka reč biblos – liko, izraz koji je označavao knjigu a množina od reči biblos, biblios – označavao je biblioteku.
Glina je bila veoma omiljena kod Vavilonaca i Asiraca. Na vlažnoj glini su utisnute oznake a onda su ostavljene da se suše na suncu i peku na vatri. Pisalo se i na obojenim zidovima, ugljenom ili bojama, i grebano oštrim predmetima, upućujući sadržaj širem krugu građana. Ovaj oblik pisanja nazivao se grafiti.
Pisanje na metalu (olovne tablice, bronzani listići) korišćeno je za vojne diplome, amajlije za teranje zlih duhova, molbe za proročišta, zapise od uroka, svečana dokumenta, zakone, ugovore, privilegije.
Drvo lipe je upotrebljavano u obliku tablice premazane belilom na kojoj se pisalo crvenim i crnim mastilom na kojoj su ispisivana javna naređenja i u školske svrhe. Povoštene pravougaone drvene tablice, oivičene uzdignutim rubom sa sve četiri strane, na kojim se upisivalo oštrim predmetom – stilos ili grafis, upotrebljavale su se pre početka naše ere. Duži tekstovi su se morali pisati na dve ili više tablica. Da bi se tekst redom čitao, tablice su slagane i povezivane platnenom ili metalnom vrpcom. Ovaj oblik uvezivanja više tablica nazivao se diptih ili poliptih.
Papirus, močvarna biljka iz donjeg Egipta, dala je novi materijal za pisanje. Kad se zelena kora stabljike odvoji, srčika je rezana po dužini u tanke duge trake široke 2 do 3 cm. Zatim su trake premazivane lepkom, u jednom i drugom pravcu. Ova dva mrežasto postavljena sloja pritiskivana su sve dok nisu slepljena i potpuno izravnata. Tako se dobila plagula, koja je sušena a onda glačana slonovom kosti. Upotrebljavala se samo jedna strana a za pisanje se koristio kalamos – cevčica trske.
Pergament je kozja ili ovčija koža koja je nekoliko dana namakana u vodi u kojoj je bio gašeni kreč. Time su odstranjene dlaka, masnoća i koliko je moguće žuta boja. Koža se posle prala u krečnoj vodi i strugala oštrim predmetom a potom bi se isekli listovi odgovarajuće veličine. Pre pisanja su se drvenim lenjirom izvlačile linije i odvajale margine. Za pisanje su korišćene trska ili pero ptice.
Najmlađa vrsta materijala na kojem se pisalo je papir, pronađen u Kini 105. godine. Za njegovu proizvodnju upotrebljavala su se istrugana vlakna biljke duda, lana, kineske trave, pomešane sa vodom, gipsom i želatinom u koju je dodavan skrobni lepak. Dobijena kaša se izlivala na tanka glatka sita da se iscedi i osuši.
Kao što se razvoj jezika može posmatrati kao razvoj živog organizma, isto važi i za grafički izraz, za pismo koje je podložno zakonitostima promena., od nastajanja, preko postepenog razvijanja, usavršavanja do opadanja, zastarevanja, propadanja, izumiranja i potpunog nestajanja.

Zabeleženo iskustvo, ostavljeno u bilo kom pisanom obliku, ogromna je vrednost za stvaranje civilizacije, čega mnogi nisu svesni.

„Srpski bukvar“ koji je sastavio Vuk St. Karadžić, štampanog u Beču 1827 g. piše: “ Šta god da su ljudi na ovom svetu izmislili, ništa se ne može uporediti s pismom.

Štampanje u Subotici

Štampanje u Subotici

Uz pomoć našeg dragog prijatelja, štampara po struci i iskrenog zaljubljenika u štamparstvo, Lazara Mostarskog, došla sam do knjige „125 godina štamparstva u Subotici“.  Autori ove knjige su:  Aleksandar Šarčević,  Dietrich Gyula i Koncos Éva.

Knjiga je izdata daleke 1970.godine,  povodom jubileja Grafičkog zavoda „Panonija“ i ujedno 125 -te godišnjice Štamparstva u Subotici, što znači da štamparstvo u Subotici do današnjeg dana ima tradiciju od 166 godina.

U ovom delu Evrope štamparstvo se  dosta kasno razvilo, posle proterivanja Turaka, bilo je potrebno da prođe još oko 100 godina do  pojave prvog štampara, Emanuilo Jankovića u Novom Sadu , koji se školovao u Nemačkoj, te je svu opremu doneo iz Nemačke.

Prva Štamparija u Subotici, tadašnjoj Maria-Theresiopolis, je otvorena  , uz carsku dozvolu koju je  dobio 07.03. 1844. godine, Karlo Bittermann, te je uspešno vodio punih 25 godina.

Može se slobodno reći da je štamparstvo u Subotici usadilo duboke korene i da se širilo, ono je veoma složen zanat i kao takav veoma interesantan i magnetno privlačan. Postoji jedna ustaljena izreka među štamparima: „Jednom štampar, zauvek štampar“. Onaj ko je okušao štamparski „hleb“ , ma koliko on gorak bio, prosto nije mogao da ga napusti a da pri tom ostane ravnodušan.